Tekst o Damjanu Kecojeviću objavljen u časopisu "Riječ Pive"

 

Prvi deo teksta

Moj tekst objavljen u časopisu "Riječ Pive"

PRVI  DEO  TEKSTA

DRUGI  DEO  TEKSTA

TREĆI  DEO  TEKSTA

 

Како сам пјенио котао

Мог оца Спосоја  усвојио је стриц Нешко 1917 г. кад му је било свега шест година, а брату му Саву девет година. Стриц  је њих двојицу, заједно са својих осморо деце, 1923. године одвео из Пиве за Македонију.

Отац заснива породицу 1932 г. са Милевом, девојачко  Вешковић, у селу Карађорђевац, где је колонизовано још пет породица  Кецојевића, стричевића из Пиве: Машанова, Илијина,Нешова, Јагошева и Спасојева.

Отац и мајка,обоје подрасли без родитеља,неписмени, али вредни и честити људи, лепо су се скућили. Сазидали су кућу, подигли винограде који су четрдесетих година почели да дају значајан приходе па су од свога имања скромно живели а до 1941 године фамилија се увећала са троје деце. Александар 1934 г. Душанка 1937 г.и Милан 1940 г.

Окупација Македоније од  стране Бугара  доводи 1941. г. до протеривања једног дела немакедонског становништва за Србију. Нешкова, Јагошева и наша породица бивају протеране, те смо се исте године као избеглице нашли у Лесковцу.

У Лесковцу  смо провели цео рат до 1945.г, а потом се селимо за Војводину где добијамо колонизацију 1946. у Црвенки,  кућу са окућницом као и девет јутара земље и виноград са озиданим подрумом.

Отац, од последица рата, тешко се разболео те је 1951. године морао на операцију у Нови Сад. Тада су се лечење и лекови плаћали, иако смо били чланови земљорадничке задруге.

Породица се увећала за још два члана, брат ПЕТАР 1944. г. и сестра МИРЈАНА 1948. г.

Доста се тешко и оскудно живело.

Ја по завршетку основне школе (била је четворогодишња)  радим , кад је год било посла,  у  пољопривредној задрузи.

Кроз казивања мога оца, знам да имам стрица САВА који живи у Гајтану са петоро деце и да у Гајтану има доста наших братственика. Причао ми је да је као младић у Гајтан ишао код стрица МИЛИКЕ те је уз његовог сина ЂОЛА научио да чита и да се потпише. У Македонији  су остали да живе Машанове и Илијине породице, нама после рата није дозвољен повратак у Македонију.

Илијини синови ДРАГИША И МИТО су нас често посећивали, после су им три сестре дошле да живе у Црвенку. Кроз причу дознајем да породица ЈАГОША  НЕШОВА живе у Бачком Добром Пољу и да је у истом месту више фамилија наших братственика колонизирано из Пиве.

Када ми се женио старији брат, тада сам упознао стрица ЈАГОША и његовог сина ДУШАНА који је тада био матурант гимназије.

Интензивније почињем да радим у задрузи од своје петнаесте године а од шеснаесте, по завршетку тракторског курса, као тракториста.

Радозналост о свом пореклу, братству,  код мене јача са мојим сазревањем, те у јесен 1957. г. по завршетку радне сезоне одлазим у Бачко Добро Поље у обилазак стрица ЈАГОША и његове породице.

Приликом те посете  упознајем боље  ДУШАНА ЈАГОШЕВОГ, апсолвента на ПМФ, смер математика, ВАСА који је радио у  пољопривредном  комбинату, МИТКА који је већ био ожењен и ЛЕПОСАВУ коју смо са ПРАВОМ звали  ЛЕПА.

Поред  Јагошеве фамилије упознајем још четири породице братственика које су се као што сам већ нагласио колонизирани из Црне Горе односно из Пиве, села Боричја, места рођења мог ОЦА, и то:

Фамилију пок. ЈОЛА , стрину МИЛОСАВУ са два сина, жена мелем, пример људске доброте.

Фамилију пок. ГАЛА,стрину ЉУБИЦУ са троје деце

Фамилију бабе ЛИЛЕ са шесторо унучади

Фамилију ЖАРКА И ЉУБА

Сазнајем да у Пиви има још пуно фамилија мојих братственика и да у Суботици као судија ради ДРАГУТИН БОШКОВ и да школује двоје братске децу у Суботици.

Пун утисака посете, а по природи радознао, настављам да се интересујем о нашем братству, те често посећујем Бачко Добро Поље.

Стрина Милосава поред своје двоје деце прихватила је и децу ђевера из Пиве, да стичу основно и средње образовање. Код стрине упознајем ВОЈКУ ВАСКОВУ која је завршавала ОШ.

Током прве половине 1958. г.упознајем још братственика из Пиве и одушевљен сам њиховом упорношћу за образовањем.

ЗОРИ , стрика Васковој ћерки,  обећавам  да ћу следеће године доћи у Пиву.

Контакт са мојим братственицима била ми је инспирација да и сам наставим школовање, те исте године 1958. у јесен уписујем пети и шести разред о.ш,вечерње одељење.

Пo завршетку летње жетве , средином јула 1959. године, крећем у посету постојбине мог оца те јављам стрицу Васку да ћу их посетити.

Једног лепог јулског дана полазим на пут, вадим возну карту Црвенка-Никшић , немајући преставу о дужини и трајању пута. Крећем из Црвенке око 11 часова за Сомбор где преседам за Богојево и  хватам воз за Винковце. У вечерњим сатима са путничким возом за Сарајево у које стижем у јутарњим часовима, на новој жељезничкој станици. Наставак пута у поподневним сатима из Сарајева  са железничке станице уског колосека, и укрцавам се у воз звани ЋИРА на пут за Никшић. Навикнут на војвођанску равницу, предео  кроз који пролазим планински а воз на моменте иде брзином пешака и вуку га две локомотиве уз Иван планину, те се не скидам са прозора чудећи се лепоти предела кроз које пролазимо. Вагони  воза били су у унутрашњости од дрвених клупа, без ознака седишта а у нашем вагону са педесет посто више путника него што је капацитет вагона, али су се путници међусобно солидарисали уз обиље шала и интересантних прича путника.

Други дан путовања без сна, а ја не осећам умор, који је потисла моја радозналост. Док се год видело био сам на прозору и уживао посматрајући пределе кроз које смо пролазили.

У вагону моју пажњу окупирала је лепа девојка коју сам посматрао уз дискретну пристојност. Пред зору пролазимо кроз Попово Поље а ја сам освит дана дочекао из радозналости на прозору вагона. Цик зоре затиче нас на железничкој станици МИРУШЕ, а на којој је изашла лепа девојка, коју при изласку из воза обасјавају први сунчеви зраци па стичем утисак да посматрам ЦЕНТАР ЗЕМАЉСКОГ РАЈА.

У Никшић стижем у касне вечерње сате и ноћим код кума Косте Радуловића после скоро 60 часова вожње, али још увек не осећам умор који је потиснут лепотом утисака посматраних предела кроз које сам пролазио.

Сутрадан треба да кренем аутобусом за Пиву, а он је полазио у јутарњим часовима исрпед хотела ОНОГОШТ. На жалост нисам могао отпутовати јер је за Плужине аутобус био пун те сам резервисао карту за сутрадан.

Четврти дан од почетка путовања аутобусом крећем за Плужине.  У то време пут Никшић-Плужине био је од туцаоника, сем пар километара асвалта на излазу из Никшића. На путу, први пут видим да се сено услед лета вози саоницама; у Војводини су се саонице користиле само у периоду зиме, кад је било снега. Дивио сам се возачу аутобуса на спретности савлађивања уског пута а нарочито у обиласку саоница са сеном које се вукла говеда.

На Крстац стижемо око 11 часова те преко дрвеног моста се упућујем према Боричју, уз савете које сам добио у успутним кућама. Братственик Благота Кецојевић, кад је дознао да сам се сам упутио за Боричје, сустигао ме је  и посаветовао ме којим стазама да идем.

За мене који сам се до тада кретао само војвођанском равницом, све је интересантно а поготово поглед према кањону Пиве и Пивској планини. Коначно стижем на улазак  у село, где затичем пуно чобана на сталном извору воде, званом Сопот. Питам децу има ли међу њима Кецојевића, и на моје велико изнанеђење јавише се више од половине њих, јер нисам имао представу о бројности нашег братства у Пиви. Одводе ме до братственика Андрије коме сам се представио и објаснио да сам дошао у посету стрицу Васку. Пошто нисам јавио дан мог доласка у Пиву, а стрико Васко је са породицом бијо на катуну, обавестио их је да ме очекује и кад дођем да му јаве. И тада проради ЕХО телефон. Са брда на брдо до Пишћанског брда где је како ми рекоше ИЗЉЕГО Васко са фамилијом као и брат му Милета са својом фамилијом. Стиже одговор уз препоруку да се не упућујем сам на пут до катуна, но да ће они доћи за мене,  а да их ја чекам у њиховој кући (тада се куће нису закључавале).

У  поподневним сатима стиже стрико са ћеркама Жале, Зором и сином Дејаном и саоницама које су вукла говеда. После срдачног поздрављања кренусмо на катун, но стриц ми не да да идем пешке уза страну, сматрајући да ми Војвођани нисмо навикли на такав напор, но да седим на саоницама. Морао сам да послушам али сам кад год стриц не гледа искакао из саоница и са рођацима ишао пешке, но кад би се стрико осврнуо и видео да идем пешке грдио је децу да ме то они наговарају.

Коначно после више од четири дана пута стижем на катун. Сви су љубазни, стрика Васко, стрина Марија и њихово осморо деце, а сви се од срца труде да ми удовоље, односно укажу пажњу.

На катуну постоји посебна колиба  за нас Војвођане,  јер нисмо навикли на вуну, па је у истој бела постељина. Улазим у колибу да се раскомотим и на вешалици која је била доста високо постављена покушавам да обесим јакну, те сам хтео да станем на камен, кад брат Дејан повика, не стој на то, није то камен већ мјешина са кајмаком, а што сам ја први пут  тада видио.

Стрина је спремила вечеру, проју од  јечменог брашна са младим сиром и кајмаком. Катун је био на два нивоа, на горњем где се кувало био је сто за којим су седели стрина и стрико а на доњем нивоу сто са клупама за којим су седела деца, а у продужетку биле су полице на којима су били карлице за скидање кајмака. За мене је био постављен посебан сто за којим сам седео.

Вечера је била послужена, стрина и стрико ме посматрају испод ока, а ја не вечерам.Стрина ми се почела извињавати, јер мисли да ми се качамак од јечменог брашна не свиђа јер сам се у Војводини навикао на другачију храну.

Кажем стрини да сам пробао качамак и да ми се исти свиђа.

„-Па што Милане не једеш ...

-Јешћу стрина кад ми дате да седим за столом са осталом децом...

-Мој Милане, ми смо те одвојили да не останеш гладан , јер они брзо једу па их ти не би стиза.“ Прешао сам за сто са осталом децом и нису ме више од њих одвајали.

Сутри дан по доласку обилазим и катун стрика Милете Бошкова. Код њега пун катун чељади, стрина Цвијета , баба Мируша, њихово петоро деце,  као и четворо деце од браће му из Бачког Доброг Поља.

Куд год погледам, са катуна, на сваком пропланку, чобани са овцама,косци, скупљачи сена , село КИПИ од рада. Задивљн сам њиховом организацијом рада, сваки члан породице био је задужен за неки посао.За мене је било чудно кошење ливада  са ниском али густом травом а косци, не да косе већ БРИЈУ, а иза њих откоси пуни траве.

Оба стрица вредни домаћини, сваки са преко сто оваца,пар крава и коња. Од млека су стрине правиле више врста сирева и кајмак који су остављале у мешине.

Проблем на катунима је била вода. Сталне воде било је у локвама, и та вода се је једино користила за појење стоке. Вода за пиће добијала се из СНИЈЕГА који се чувао по пећинама. Сестра Зорка би ишла по снијег,који би упртила и донела до катуна и ставила га у дрвено корито где би се топио и давао воду за пиће и кување.Чобани су овце тек пред смирај дана догонили, а пре уласка истих у тор, оне су се музле.

У једно лонче од литре насуше снега и намузоше у њега млијека: „ ево ти Милане пивског сладоледа“,  мислим да су га звали ЈАМУЖА.

Следећег  дана посећујем фамилију стричевића Луке, весељак који је био пун прича и анегдота Пивљана.

Дивим се бројношћу братственика, свака фамилија са пуно деце а једном братственику - ЈОЈИ, је једанестом детету кумовао председник државе ТИТО. У селу постоји четворогодишња О.Ш. Домар школе био је стрика Милета. По причању стричева у Боричју је тада живело око ТРИ СТОТИНЕ душа.

Тренутно у селу живи око ОСАМДЕСЕТ становника а школа је без ђака.

Пети дан на катуну, стриц Милета ми предлаже да одемо до села. Кад смо стигли у село, стрико ме води до једне рушевине куће коју су Немци запалили за време рата.

Милане сад се налазиш на темељима куће коју је сазидао твој ЂЕД МИЛАН. Стриц ме пита да ли знам како ми се звао прађед, рекох му да не знам. Исти ме утеши : „док си овде сазнаћеш“.

„Милане вечерас ћеш спавати код нас на катуну а ујутро ћеш ПЈЕНИТИ КОТАО.“

Сутри дан у цик зоре буди ме стрико те ме води код стрине и бабе МИРУШЕ, које су у великом котлу на веригама кувале млеко. Поздравих се са њима и седнем посматрајући шта раде.

Стрина Цвијета узе тањир и са котла хвата пјену кашиком, сипа је  у тањир  и даде ми да једем пјену, која је морам признати била  лошег укуса  а који јој је давао пепео и дим ватре.

Размишљам о сврхи пјењења котла кад бака ми Мируша приђе и поче причати о историји нашег браства  уназад 250 година:

„Наша пра прабаба КАНДА са ђеверима, а преобучена у мушко, свети мужа кога су убили Турци. КАНДА је са три сина дошла у Пиву, Пирни до. Синови су јој ЈОВО,ЛУКА и ТОМО. Име КАНДИНОГ мужа незнамо. Ми смо потомци КАНДИНОГ СИНА ЛУКЕ. Лука Кандин имао је три сина АЋИМА,МИРА и ИЛИЈУ. Наше подбратство води порекло од Мира Лукиног који је имао пет синова, ИЛИЈУ,БЕЛУ,ЛАЗАРА,ГЛИГОРА и САВА, а да по МИРУ  наше подбратство  је добило надимак Мировићи. Значи Милане да твој прађед Лазар и мој свекар САВА су рођена браћа. Твој прађед  је Лазар и он је имао два сина: Милана, твог ђеда и Срдана који је одселио за Гајтан. Већ знаш да твој ђед Милан имао двоје деце , твог оца Спасоја и стрица Сава који су 1923 године са стричевићем НЕШОМ одселили за Македонију.“

 Други дан пјењења котла био је допуњен са познавањем осталих братственика. Описала ми је страдање мог ђеда 1912.год. у балканском рату, његовом рањавању и жељи кад је схватио да му нема лека, да умре у БОРИЧЈУ, те га је брат од стрица БОШКО, да би му испунио последњу жељу, упртио и носио по снежним наносима до Андрјевице где га је у  шуми сахранио.

Од баке Мируше имао сам и критике. Наиме, у то време су биле модерне сомотне панталоне такозване звонцаре, а на џепу су имали рекламни знак ЛУЛУ. „Милане, ми смо имали рођака који је био у Америку и кад се вратио из Америке пушио је лулу, па су нас Мировиће погрдно називали Лулаџије, па су у задње време то заборавили али ћеш их ти сад на то подсетити. „

После дводневног пјењења котла схватио сам сврху истог.

Морам овде напоменути специфичност црногорског народа да по удаји наше девојке уласком у ново братство прихватају исто као своје и све чине да исто ојача, и да то братство живи у слози и благостању јер  јаком братству осигуран је опстанак и њиховог потомства.

Таква  ХЕРОИНА дошла је у наше браство из браства ДАКИЋА, наша бака МИРУША удата за БОШКА САВИНА и са њим је изродила десеторо деце, осам синова и две ћерке. По природи изузетно паметна, са изванредном меморијом, била је жива енциклопедија.

Имао са част и срећу да са том умном старицом проведем два дана уз котао, што је  на мене оставило позитиван и неизбрисив траг.

Прикупљајући библиографску и архивску грађу, допунио сам моја сазнања о историјату мога братства, те се моје братство као ретко које може похвалити да зна своје порекло уназад скоро песто година.

Мој најстарији познати предак је рођен првом половином 17. века у Бањанима, Петровићи, који је имао четири сина, сви чувени Требињски хајдуци. Звао се Дамјан, и исти је умро у селу Мојдеж код Херцег Новог, почетком  18 века.

Његов најстарији син ШЋЕПАН, који се по архивама прозива титулом војводе, ожењен је КАНДОМ са којом има три сина, ЈОВАНА, ЛУКУ и ТОМУ. Канда из Бањана са синовима бежи у Пиву, у Пирни До.

Мој предак је ЛУКА ШЋЕПАНОВ и КАНДИН,  КОЈИ ЈЕ ДРУГОМ ПОЛОВИНОМ 18. ВЕКА УМРО У ПИРНОМ ДОЛУ

ЛУКА ШЋЕПАНОВ ИМА ТРИ СИНА:  АЋИМА, МИРА и ИЛИЈУ

Мој следећи предак је МИРО ЛУКИН

МИРО ЛУКИН има пет синова: ИЛИЈУ, БЕЛА, ЛАЗАРА, ГЛИГОРА и САВА

Мој следећи предак је ЛАЗАР МИРОВ

ЛАЗАР МИРОВ је имао два сина: МИЛАНА И СРДАНА

Мој следећи предак је МИЛАН ЛАЗАРЕВ

МИЛАН ЛАЗАРЕВ имао је два сина САВА и СПАСОЈА

Мој следећи предак, а и мој отац, је СПАСОЈЕ МИЛАНОВ

            СПАСОЈЕ МИЛАНОВ ИМА ПЕТОРО ДЕЦЕ: АЛЕКСАНДРА, ДУШАНКУ, МИЛАНА,              ПЕТРА и МИРЈАНУ

    

Моја школа, мој животни пут

Моја породица Кецојевић пореклом је из Бањана, одакле,  у тешким  временима, бежи моја прапрабаба Канда са своја три сина у Пиву.

Мој дјед  Милан, чије име са поносом носим, умро је као војник црногорске војске од последица рањавања 1912 године. Баба Дуња са два сина, Савом /који је 1909. годиште/ и Спасојем  (мојим оцем)  /који је 1911. годиште/,   као удовица, уз помоћ државе у износу од 225 перпера   и на скромном имању подиже са љубављу своје синове.

Вихор првог светског рата није мимоишао ни беспућа  Пивске планине, па 1917. године из Боричја као таоца одводе бабу Дуњу са сином Савом, у Никшићи логор. Без хране су били на путу до логора, у којем их држе три дана, опет без хране. Четврти дан је са сином пуштају из логора. На путу за Боричје, услед исцрпљености, баба Дуња уз пут умире, где је успут и сахрањена. Син Саво је издржао и преживео ту голготу.

Бригу о мом оцу и стрицу преузима стричевић Зејо, те по завршетку рата сели са својом фамилијом и њима 1923 године за Македонију. Пошто у то време школовање није била обавезно  мој стриц и отац се нису школовали.  Отац је био бистар и природно обдарен човек који је поседовао изузетну радозналост,  те је при посети стрицу Милики у Гајтану уз његовог сина Ђола научио да чита и да се потпише.

Слична је и судбина моје мајке Милеве, рођене Вешковић,  из Косова  Луга, Белопавлићи. Мајкин отац  Бајо умро је 1917 године од шпањолске грипе кад је мајка имала свега две године. Баба Јагода се преудала и довела мужа на имање покојног супруга,  уз услов да моју мајку пошаљу за Македонију, где су јој живели стричеви. Тако моја мајка наставља живот код стрица Благоте који није имао деце. Мајку је школовао две године тако да је она знала да чита и пише.

Отац и мајка оснивају породицу у Македонији 1932. године. Добијају од државе земљу на којој зидају кућу,  а 1934 године добијају сина Александра, 1937. ћерку Душанку, а ја сам рођен 1940 године.

По капитулацији Југославије 1941. године, Македонија бива окупирана од стране Бугарске, а они нас  прогоне из Македоније. Моји су прогнани из Македоније само са стварима које су могли ручно носити, и убацују нас у воз  и шаљу за Србију.

Цео рат као избеглице проводимо у Лесковцу,  где смо живели од ЦРНЕ БЕРЗЕ.  Моја сећања у Лесковцу почињу од  1943 године, те памтим капитулацију Бугарске,  а најстрашније  сећање ми је  од  6.09.1944 године, када је Лесаковац од стране савезника стравично бомбардован.

У бежању од бомбардовања склањамо се у село Кумревац где се тешко разбољевам од дифтерије, и  где сам дуго и тешко боловао у ратној неимаштини.

У Лесковцу се 1944. године родио и млађи брат Петар.

По завршетку рата 1945. године мајка са нас четворо деце, уз помоћ свог ујака  Јагоша Калезића, сели за Апатин. Отац је био у партизанима, на југу Македоније. Отац је демобилисан почетком 1946 године,  те са породицом добија колонизацију у Црвенки, где смо добили кућу и земљу са виноградом.

Од последица рата отац се разболео и морао је 1951. године  на операцију желудца. Тада није било здраственог осигурања за земљораднике,  иако су били чланови земљорадничке задруге , те све трошкове операције и лекове морао је да плаћа сам.

У Црвенки се родило и пето дете, моја сестра Мирјана.

У том раздобљу смо изузетно тешко живели. Старији брат, сестра и ја идемо у основну школу која је била четворогодишња. Брат по завршетку основне школе уписује школу ученика у привреди, смер трговац, у трајању од три године и исту са успехом  завршава.

Моје школовање завршило се са  четвртим разредом са солидним успехом.

Још од своје девете године са мајком сам ишао  у задругу, да радим за надницу. Она би узимала једну ипо норму,  те уз моју помоћ урадила.

Са петнаест година радим стално у земљорадничкој  задрузи као помоћник кочијашима,  а затим и као кочијаш. У том  периоду конкурисао сам у рударско индустријску школу у Алексинцу.

Школа је била интернатског смештаја, а по пријаму кандидата родитељи или старатељи  морали су да потпишу да ће сносити трошкове у случају неуспеха или начињене штете. Када сам оцу показао уговор, његов коментар је био, нећеш ми жив ићи под земљу но имаш земље па ради на њој.

Иако сам био одвојен од школе, жеља за сазнањем није ме одвајала од књиге, стално сам користио прилику да посећујем сеоску библиотеку и читаоницу.

У том периоду у породици има доста проблема; старији брат се жени и одваја од породице, а и старију сестру као тинејџерку моји удају. Отац је радио као  ноћни чувар у задрузи са минималном платом. У том периоду отац први пут продаје део земље, који по конолизацији припада сестри Душанки а због дугова у које је упао зет.

Крајем моје петнаесте године конкуришем у задрузи на тракторски курс, који као најбољи и завршавам,  и у мојој шеснајстој години почињем да  радим као тракториста. У том периоду трактори нису имали кабине, те рад са истима је био је тежак поготово зими.

Посао трактористе обављао сам успешно. По закону о агротехничком минимуму, у задрузи се исти и примењују, те смо од 1957. године почели са дубоким јесењим орањем и први пут се садио хибрид  пшенице  САНПАСТОРЕ.  Тада сам радио на гусеничару ДТ 54 са кабином. Радио сам тако што сам двадесет четири сата био на трактору, па осам оспавао. За септембар месец заради сам по учинку плату од 44.000 тадашњих динара. Да напоменем да је тада плата управника задруге била 18.000 динара. Рад је био тежак, спавало се у импровизованој дрвеној приколици или пласту сламе. Кући се ишло једом недељно на пар сати. Радили смо у зимском периоду све док се земља неби дебело замрзла, те онемогућила обраду. Да напоменем да док сам живио са родитељима никада нисам отворио коверат од плате а да исту коверту нисам предао оцу.

И ако сам солидно зарађиво, тешко се живело. Млади, брат и сестра ишли су у основну  школу, а било је и проблема са старијим братом који је доста комотно живио, те као пословођа направио велики мањак у продавници који је морао надокнадити. Отац по други пут продаје део земље који по колонизацији припада брату  те му помаже да надокнади мањак.

У том периоду постојале су основне и средње  вечерње школе које су могли да упишу запослени.

У  Црвенки је била вечерња и то  за пети и шести и за седми и осми разред. Ишло се свако вече и суботом од  17  до 21 сат. Доносим одлуку да упишем  прву годину, пети и шести разред.

Када сам саопштио родитељима да сам одлучио наставити школу , рекција је била  негативна.

Долазим у управу задруге и тражим потврду о запослењу, која ми је неопходна за упис. Што ће ти школа кад добро зарађујеш, биле су речи управника задруге, али на моје инсистирање добијам потврду те се уписујем у школу.

У школу полазим 6.09.1958. године, али тек тада настају проблеми. Сутри дан долазим на посао и сазнајем да сам остао без посла уз облазложење да школа и рад са трактором неиду заједно.

Кад сам родитељима саопштио да сам остао без посла, инсистирали су да одустанем од школе. Родитељима саопштавам да сам пунолетан и да ћу остати под сваку цену при својој одлуци.

Око месец дана остајем без посла, прогласише ме нерадником и ако сам до тада важио за поузданог и вредног радника.

Међутим,  у свакој средини има и позитивних и разумних људи, тако да на партијском састанку,где се по једној тачки расправљало о мени, управник управе сточарства Милан Горник, иначе Словенац, постави питање „Јел то онај Милан о коме смо као великом раднику имали речи хвале? Сад треба да га кажњавамо само зато што хоће да се школују, односно да учи“. Његов предлог је био да дођем код њега у управи сточарства: „Имамо трактор Фергусон 28, поправи га и ради код нас у сточарству“.

Исти посао сам са одушевљењем прихватио. Радило се у летњем периоду од 4 до 16 часова, сем недеље, а у зимском периоду од 6 до 16 часова, а у школу  сам ишао од 17 до 21 сата.

Добро сам обављао посао, а без и једног изостанка у школи завршавам 5. и 6. разред. Следеће године уписујем 7. и 8. разред основне школе.

Млађи брат слабије учи те је поновио 7. и 8. разред уз стално тврђење да га наставници мрзе, па је у то убедио и родитеље.

Завршавам основно образовање са одличним успехом и одлучујем да се даље школујем уз рад.

У јуну месецу 1960 године позива ме управник задруге у канцеларију и нуди ми посао благајника задруге, те да му је директор школе саопштио да сам изузетан ђак. Захвалио сам се на понуди и саопштио му да сам одлучио да наставим средњу машинску школу уз рад у Београду. Кад су родитељи чули за предлог управника и да сам то одбијо, коментар је био, синко тражиш хлеба мимо погаче.Тог лета дају ми кобајн за жетву пшенице са којим радим скоро месец дана и са њим завршавам каријеру трактористе. За тај месец јули зарадио сам око 40.000 динара и плус сам добио 30.000 динара  као награду што се мој комбајн није кварио за време жетве.

Када сам дошао у управу задруге да дам отказ позвао ме управник код њега у канцаларији те ми опет нудио да дођем да радим у управи и да упишем трогодишњу средњу економску школу или ако хоћу да идем о трошку задруге у Кладово на двогодишњу средњу пољоприредну школу.

Захвалио сам се и објаснио да идем за Београд где ћу уписате четворогодишњу средњу машинску школу.

У Београд долазим 1.08.1960 године,  и то у Земун, а запослење добијам у трговачком предузећу „Југобицикло“,  где радим на послу пакера.

Крајем месеца августа кад је почео упис у школу доживљавам негативна изнањеђења. Први шок: долазим у школу „Петар Драпшин“ да упишем средњу машинску, предајем документа и потврду да сам запослен, но то није било довољно; треба да приложим потврду да сам одслужио армију. Мој сан о машинској  школи је пропао.

Други шок. Сазнао сам да V београдска гимназија уписује вечерње одељење те долазим да се упишем, но иста школа  је донела одлуку да прима ученике из њене комуне-Општина Савски Венац.

Било нас је на стотине који смо желели да се упишемо па смо као маса вршили притисак да измене одлуку. Упис је прекинут, али је настављен следећег дана уз решење да приме два одељења а да ми који нисмо из њихове комуне плаћамо месечну наднокаду. После два дана истиче се ранг списак примљених; ја сам на списку био другорангирани.

Настава се одвијала од 17 до 22 сата, а ослобођени смо наставе физичког и техничког. Настава се морала пратити редовно , са 36 неоправданих часова се губило право даљег школовања. Предавачи су нам били редовни професори а разредни старешина ми је био проф. матерњег језика Андрија Радуловић,  изванредан педагог кога се радо сећам.

Радио сам на паковању робе  а плата је била 8.800 дин. Од тога сам одвајао 4.000 за станарину, а са остатком сам скромно живео водећи рачуна о сваком динару. Када би ми понудили да радим хонорарно недељом,  радо сам прихватао, те од зарађеног сам куповао гардаробу за брата у Црвенки који је уписао у Сомбору средњу машинску школу. Прву годину сам завршио са врлодобрим успехом.

Вечерња одељења Пете Београдске Гимназије се укидају, те исту настављам у VI  београдској гимназији,  јер је у истој био природно-математички смер. Прелазим да радим у трговачко предузеће „Топчидер“,  где радим као контролор у самопослузи преко пута хотела Метропол. После пар месеци фирма се спаја са трговачким предузећем  „Топола“, а ова фирма укида радна места контролора по самопослугама.

Долазим код секретара предузећа да ми да распоред за ново радно место, исти ме убацује у радну групу снадбевања продавница, али где се радило двократно. На моју молбу да ме пребаци на било које радно место где се ради само преподне, објашњавајући да идем у вечерњу школу,  секретар није хтео да чује моју молбу,  уз образложење да је дужан да ми понуди радно место, а да се њега не тиче моје школовање.

Сутрадан, пола сата пре почетка радног времена,  долазим у дирекцију предузећа, где хигијеничарки саопштавам да ме директор позвао на сдастанак, и она ме је пустила у кабинет директора где сам га сачекао. За директора је било изненађење кад ме  јеугледао,  а ја сам га замолио да ме саслуша. По саслушању зове секретара  предузећа, који се изненадио угледавши ме у кабинету директора обративши се мени: „Како ти доће овде, мајке ти га“.

На моје изнађење директор се обрати секретару и саопшти му да ми напише решење о постављењу на радно место помоћника економа предузећа, „... а ти момче напиши молбу да ти платимо школарину за ову и прошлу годину, као и трошкове за КЊИГЕ“.

После две месеца рада на месту помоћника економа, постављен сам за економа са солидном платом.

Код куће ситуција је тешка; отац са платом ноћног чувара тешко је излазио на крај са финансијама. Млађи брат је изгубио прву годину те је поново ишао у први разред исте школе, у Сомбору.

Са оцем се договарам да узме две кутије свилених буба, а  да ћу ја доћи десетак дана пре завијања, када исте троше највише дудовог листова, да помогнем. Предузеће је свим запосленима који су се школовали уз рад давало десет слободних дана годишње, а гајење свилених буба био је уносан посао, те се могло доста солидно зарадити, али уз велики труд и умеће.

Другу годину завршавам са вродобрим успехом. Напомињем да сам у гимназији имао изванредне професоре, па се радо сеђам професорице биологије, а  уједно и разредне, Јованке Пајовић, професора математике Јовановића, нацртне геометрије Новаковића, матерњег језика Станковића, латинског Евица , физике Маловићке и низ других квалитетни педагога.

Трећу годину уписујем са доста оптимизма. Код куће у Црвенки ситуација је повољнија; брат је уписао другу годину, а сестра осми разред основне школе. Проблем је био са старијим братом који је поново као пословођа направио велики мањак и остао без посла. Отац поново продаје део земље да би помогао, а  и покрио путне трошкове  месчног превоза брата у Сомборску школу.

Са оцем понављамо посао око узгоја свилених буба, ја завршавам са врлодобрим успехом трећу годину гимназије, сестра завршава осмогодишњу школу, а брат, нажалост, по други пут губи годину и уједно губи право школовања у истој школи.

У јулу месецу стижеми телеграм од родитеља да је млађи брат отишао од куће и да га траже већ три дана и боје се најгорег. Одмах сам кренуо за Црвенку. Долазим  кући; кућа пуна... брат и снаја, сесрта и зет, комшије... и чујем празне приче. Одлазим код рођака и молим га да ме пребаци до Сомбора његовим мотором. На железничкој станици налазим брата и враћем га кући.

Доласком у кућу, сви су скочили да грде брата а било је и насртаја на њега. Мојом интервенцијом и грдњом сам заштитио брата. Сутрадан, у присуству родитеља,  договорио сам се са братом да од септембра месеца пређе  код мене у Београд и да ћу га запослити и уписати у вечерњу гимназију, коју и ја похађам.

Средином августа исте године добијам телеграм од родитеља да је млађа сестра побегла од куће и да не знају где је. Опет одлазим у Црвенку а у кући иста слика. Срећом сестру налазим код кумова , побегла је због притиска моје мајке да се уда. Уз прекоре родитељима, старијем брату старијој сестри,  покупио сам брата и сестру и повео их код мене у Београд.

Брата сам запослио у истој фирми где сам и ја запослен,  трговачко предузеће „Сава“,  као радника у магацину.

Унајмио сам собу, у којој је једва стао метални кревет за двоје као и кревет за сестру са два уздужна душека, а у собу је могла још да стане полица на којој је био електрични решо и основно посуђе.  Уместо стола, купио сам даску за техничко цртање која нам је служила као сто за јело и писање. Сестра је уписана као редовна ученица у XI београдску гимназију,  а брат у VI београдску гимназију – вечерње одељење. Брат и сестра су уз мене лепо почели да уче и на полугођу смо све троје били успешни. Код мене, за разлику од ситуације код родитеља, фразе „мрзи ме професор“ нису пролазиле, већ је било „ не радиш“,  односно „не учиш“; „Кад научиш професор ће престати да те мрзи“.

По завршетку школске године појавио сам се са братом и сестром код родитеља, ја са успехом сам матурирао, а сестра и брат завршили прву годину гимназије.

Други период мог живота је пропраћен одлуком да упишем факултет као редовни студент, уз обавезу према брату и сестри. Моја гимназија налазила се на територији општине Звездара а у њеном саставу било је  насеље Винча, односно институт Винча. Као школа имали смо привилегију да су нам млади научни - радници института, одржали низ популарних предавања из атомске и нуклеарне физике, те је моје интересовање са машинства прешло на физику, тако да сам решио да упишем Природно-математички факултет,  смер физика.

На факултету , смер физика,  те 1964. године примљено је нас 120 студената. По упису, крајем септембра месеца,  подносим захтев за споразумни раскид радног односа. Директор предузећа позива ме на разговор и предлаже ми да упишем Вишу комерцијалну школу и да  радим само четири сата у фирми, или, ако хоћу,  да упишем права или економију,  а да ће ми предузеће дати стипендију. Директору сам се најлепше захвалио остајући при својој одлуци .

Пошто је тада настава на ПМФ-у била двостепена, за први степен добијам стипендију од општине Кула. Уз стипендију почео сам да дајем приватне часове из математике и физике,  и уз братову плату могли смо састављати крај са крајем. Брат солидно учи а на послу напредује,  те бива постављен на место картотекара у магацину. Студије су тешке, обавезна предавања, улазне излазне вежбе као и обавезни семинарски, колоквијуми. Да само напоменем да од нас 120 уписаних, први семестар је оверило нас око 80. Испити се нису могли преносити у другу годину, то јест, могао си уписат следећу годину само ако си положио све испите из предходне. Нас седамнаест из генерације уписало је другу годину. У дневном листу „Борба“ излази чланак ТРАКТОРИСТА У ВЕЛИКОМ ГРАДУ, у којем је описан  мој пут од трактористе до студента ПМФ. У том интервују сам искористио прилику да се захвалим директору Михајлу Симовићу на гест поверења и разумевања.

Тај чланак у новинама хтео је мој ближи сродник да искористи за нечасне радње, срећом за то сам на време сазнао и спречио његову намеру. Од старијег брата и сестре никада нисам тражио помоћ а није ми ни била потребна.

Родитељи нису могли да ми помажу, али су умели, из свог незнања,  да  доста одмогну. Наиме, на полугодишту сестра одлази за зимски распуст у Црвенку код родитеља. По  завршетку распуста сестра се не враћа код мене у Београд. Из Црвенке долази отац,  а на питање где је Мира одговара ми да је Мира уписала гиназију у Врбасу и да женско дете треба да је уз мајку, те да  сам тиранин, да ће Мира пре у канал но код мене у Београд. У шоку, не могу просто да верујем шта ми отац каже, само сам му предочио шта за нашу сиротињу значи изгубљена година, као и да ће ме молити да је поново примим. Заборавили су родитељи да су брат и сестра бежали од њих а да сам ја велики тиранин их окупио код мене и да су досад код мене успешно учили.

Као што сам и предвидио, сестра је изгубила годину, а отац ме молио да му опростим за ружне речи а да му примим Миру назад. Нашалио сам се од јада, па рекох оцу:  „Како оно рече тата,  „пре ће у канал но код тебе““.

Следеће школске године уписујем другу годину факултета, брат уписује трећу годину гимназије, а сестра поново другу годину гимназије. Исте године школске са успехом завршавамо. Ја по давању друге године добијам звање наставника.

Нисам споменуо да је и старија сестра са мужем и ћерком прешла да живи у Београду.Старији брат опет прави мањак и остаје без посла. Долази код мене у Београд, те после пар месеци доводи и своју жену и ћерку код себе, те се трајно запослио и остаје у Београду.

Уписујем трећу годину факултета, брат четврту годину гимназије,  а сестра трећу, али предамном је велики проблем - АРМИЈА . Армија је могла да се одлаже до 27 године живота. Статут факултета се мења. Ако не апсолвирам по постојећем програму, где ми је остало још пет испита без обавезе дипломског рада, онда морам  по новом, где се уводе нови испити и дипломски.

Покушао сам преко Генерал Штаба, Министарства за кадрове, да ми још за годину дана одложе армију. Примио ме је генерал Јокановић, саслушао ме и уз жаљење ми саопштио да нема никакве законске основе за даље одлагање армије. Једина могућност не служења војске  био је одлазак у иностранство или лекарско проглашење неспособности служења,  што није био мој циљ.

Пријатељ са високим чином у армији, чијој сам деци давао часове,а који мије омогућио долазак у министарство, предложио ми је да се из Кулске општине одјавим и да се за стално пријавим у Београду. Кад се будем пребацио у Београд,  тада ће ме послати на лекарску комисију и ослободити армије. Захвалио сам се уз речи да су ме погрешно схватили: „није мој циљ ескивирање армије,  служење исте ми је част“ , као и да ћу по  завршетку армије наставити студије и исте завршити.

У јесен 1967 године одлазим у армију. Брат Петар завршио је гимназију и уписује Вишу педагошку - смер математика, са мотивацијом да ће по завршетку исте служити армију од годину дана.

На брату је остао терет да се стара о сестри која је уписала четврту годину гимназије.

Пре мог одласка у армију позвао ме је у свој кабинет др. проф. Милан Напијало, који је водио лабораторију физике чврстог стања, и понудио ми је место лаборанта које ће ме чекати по повратку из армије, а уједно ми омогућава наставак студија.   Понуду професора сам са одушевљењем прихватио.

Но у животу, често неиде како си планирао. Брат Пеко остаје без посла,  уз сто има и обавезе према сестри . Поред тога се и оженио , и онда је дошао у ситуацији када се није најбоље сналазио у решавању свакодневних проблема и једностсавно је доживео нервни слом.

Када су ми јавили да ми је брат у болници замолио сам војну команду да ме пусте да посетим брата. Добијам десет дана и посећујем брата  на психолошкој клиници. У разговору са доктором који га је лечио,   упознао сам се са проблемима његовог стања.  Доктор у разговору са мном објашњава ми  стање несигурности брата и ситуације  које он  доживљава; кад год би нешто урадио, примитивизам најближих би долазио до изражаја са речима „Мишко би то боље урадио“, и „да ти није  брата...“.

 Доктор ми даје савет да би добро било да по завршетку армије не  будем у близини брата. Доносим одлуку, да се по завршетку армије запослим и да се не враћам у Београд. Пошто није било кадрова за природне науке није било потешкоћа добити радно место у школама. Јављам се на конкурс учитељске школе Дервента и у истој сам примљен за професора физике. На жалост, ситуација у Чехословачкој је продужила о за месец  дана мој војни рок, те сам после одпуста из армије почео да радим  у Апатинској гимназији где предајем фикзику, математику и астрономију

Брат по изласку из болнице добија посао, сестра уписује право и добија студентски дом.

Ја свој пут настављам са картонским кофером у коме су биле књиге, основна одећа, похабане ципеле са једним оделом.

У Апатинској гимназији сам се лепо уклопио, организујем ваннаставне активности, држим низ популарних предавања из астрофизике. Школа поседује солидан телескоп па оснивам астрономску секцију. Заснивам   1969. породицу и добијам најдражи поклон на свету 1970. године родила ми се ћерка ИВАНА.

Мој радни однос у гимназији био је на одређено време и сваке школске године  за моје радно место расписивао се конкурс. Да би избегао ту неизвесност, а и због жеље да завршим факултет, одлучујем се да наставим студије. По договору са супругом КАТАРИНОМ и договором са школом и општином, уписујем 1971 године други степен ПМФ-а, смер физика, у Новом Саду.

Није било оганизованог ванредног студирања, те сам уписао редовне студије треће године, што ме је обавезивало да присуствујем свим вежбама и улазним и излазним колоквијима и по могућности предавањима. Апатин  и Нови Сад су удаљени 120 км. У договору са супругом, она купује фићу на кредит, решили смо да на студије путујем из Апатина. С обзиром да сам поседовао изузетну меморију то сам се трудио да присуствујем и предавањима.

На трећој години било је уписано нас 36 студената, а ја сам међу првима у јуну месецу дао услов за ч.етврту годину. Четврту годину завршавам 1973 године, а исте ми се родила и друга ћерка ТАТЈАНА.

Положио сам све испите у апсолвентском року и завршио дипломски рад из физике чврстог стања.

Априла месеца 1974 године пријављујем одбрану дипломског рада. Студентска служба ме обавештава, уз извињење, да су приликом мог уписа заборавили да ми саопште да морам полагати још три испита и то психологију, педагогију и страни језик, предмете  које у Београду на првом степену нисам имао. Педагогију и руски језик полажем у јуну месецу, а психологију у септембру, да би крајем истог месеца дипломирао.

Дипломирање је била награда за моја одрицања кроз вандредно образовање, основног, средњег и другог степена факултета, као и напоре у помагању најближих. Помоћ и разумевање дугујем за успешни завршетак другог степена  супрузи  која ми је у том периоду несебично помагала, односно подржавала.

Сестра Мирјана је напустила студије,удала се има двоје деце и живи у Бечу. Млађи брат Петар добио је двоје децеа покушао је да студира археологију.

У гимназији заснивам стални радни однос. Предајем и даље физику,математику и астрономију.

Ангажујем се посебно у раду са талентованим ученицима из математике и физике као и раду астрофизичке секције. Са колегом др. Јаником Пинтером организујемо подружницу друштва математичара,физичара и астронома Војводине за општине Сомбор,Апатин,Кула и Оџаци. Моји ученици на регионалним, покрајинским и републичким такмичењима показују солидне резултате. Организујем и одржавам низ предавања у оквиру друштва. Мој рад је запажен те ме регионални просветно педагошки завод из Сомбора ангажује као спољњог сарадника,  педагошког саветника за физику. У том периоду, Просветни савет Војводине додељује ми звање Педагошког Саветника.

Мој напорни рад, нарочито у периоду рада као трактористе, оставља траг на мом здрављу те сам 1976. године оперисан на ВМА у Београду због болести бубрега и бешике.

Мој рад са ученицима, однос према колегама,  као и ангажовање у синдикату Војводине био је запажен у средини, те ме на основу истог постављају за вршиоца директора школе у оснивању. Оснивали смо средњу двогодишњу школу, ткз. Шуварицу.После пар месеци изабран сам за директора,  уз задатак да организујем и наставу на мађарском језику. За годину дана рада као директора, школа прелази на комплет кабинетску наставу са респондерским кабинетом и комлет опремом кабинета наставним и аудиовизуелним средствима. Друге године уводимо интерну телевизију са радним местом медиотекара,  а сваки кабинет поседовао је телевизор. Били смо прва средња школа у Србији која је имала и користила интерну телевизију, у наставном процесу.

За мој запажени рад Скупштина општине Апатин додељује ми диплому „24. Октобар“  за постигнуте резултате изузетне вредности у области ВАСПИТАЊА И ОБРАЗОВАЊА,  24.10.1979. године.

На конгресу друштва МФА-а Југославије, одржаном 1980 годинег у  Будви, учествујем у наставној секцији за питање наставе физике. На том конгресу одржао сам предавање о наставним плановима и програмима, по репуликама и покрајинама. На мој предлог,  формира се Национални комитет за питање наставног плана и програма наставе основних и средњих школа, са задатком да се направи предлог истих, као јединствене за целу Југославију.

Комитет се 1981. године састао у Загребу, где сам ја престављао Војводину. Рад је био неуспешан и више се нисмо састајали.

На чело Минстарства образовања АП Војводине почетком осадесетих долази Ладислав Радаковић,  формира се радна група која са ужом Србијом и покрајином Косово праве јединствене наставне планове и програме, а те програме прво примењујемо у Војводини, па после годину дана и у ужој  Србији.

На предлог општинског руковоства,  од 1982. године постављен сам за секретара самоуправне заједнице –СИЗ-а,  за предшколско, основно и средње васпитање и образовање, техничку и физичку културу, те културу ученички и студенски стандард. Министарство образовања преко Сиз-ова доноси одлуку о нострификацији основног и средњег образовања. Све школе на ниво покрајине морали су испунити услове за нормално функционисање школа, а то су  услови школског простора по ученику, да има стручне кадрове и  одговарајућа учила по наставним кабинетима.

Основне средње школе општине Апатин по завршетку нострификације школа покрајине,заузеле су прво место у покраијни. У свим насељима општине направњене су нове школе са фискултурним салама , централно грејање у средношколском центру, као и средњошколски интернат.

Дужну пажњу посветили смо васпитању и образовању ромске деце. Рад са њима био је поверен најбољим учитељицама које су биле преко СИЗ-а стимулисане кроз доходак. Такође смо, међу првима у Југославији, направили предшколску установу у ромском насељу, те на тај начин помогли ромској деци у савлађивању језичне баријере, да би лакше савлађивали наставу основног образовања. Телевизија  Војводине, у емисији ауторке Браниславе Ждрале о раду са ромском децом истакла је Општину Апатин.

Појавом рачунарске технике, СИЗ доноси одлуку да свакој  школи, у зависности од величине, купи одређен број рачунара  Синклер. Организујемо курсеве за рад на рачунарима, како за све заинтерисоване просветне раднике, тако и за ученике општине. У оквиру друштва МФА-а Војводине, и као члан председништва истог, суорганизатор сам многих такмичења у оквиру друштва, и то регионалних, покрајинских, републичких и савезних. Задње савезно такмичење основних и средњих школа из физике одржано је 1990. године у Апатину, а за председника организационог одбора друштво је поставило мене.

На састанку покрајинске владе позван сам и ја као председавајући Скупштине покрајинског СИЗ-а за средње, више и високо образовање, где се саопоштава да покрајина има обавезу да као помоћ изгради дом културе у некој од општина Покрајине Косово,уз констатацију да постоје три општине  Вучитрн, Лепосавићи и Зубин Поток са којима се нико од општина из Војводине није хтео братимити. Моја општина је већ била начелно договорила да се братими са општином Србица. На извршном већу општине, када се расправљало о братимљењу са  општином Србица,предлажем да се братимимо са општином Зубин Поток и да као општина преузмемо обавезу изградње Дома културе,  а за изградњу истог средства су обезбеђена од стране покрајине, с тим што би радове на изградњи изводила наша апатинска грађевинска фирма. Мој предлог је прихваћен. Братимимо се са Зубиним потоком,изграђујемо Дом културе,  и на мој предлог опремамо машинску радионицу у срењошколском центру као и преузимање три ученика на изучавање столарске струке, и за исте трошкове њиховог интернатског школовања.

Као секретар и СИЗ-а културе при доношења просторног планирања општине инсистирао сам да се исти не може усвајати а да се не ослања на елаборат заштите културно историјских споменика и заштите природе.

У сарадњи са покраијнским СИЗ-овима и министарствима покрајине,  доносимо наведене елаборате. Из истих елабората произишла је наша сарадња са археолозима Србије уз чију помоћ отварамо археолошко налазиште „Магарећи Млин“,  из доба неолита. На археолошком налазишту радило се пар година, и о истом се пише како у нашој штампи таки и  у иностраној. Археолози су снимили и ТВ емисије и предлагали су да се на том локалитету уведе археолошки туризам. Нажалост и ако је налазиште било под заштитом, исто је преорано. Објашњење за тај поступак било је „шта ако се докаже да тада ту нису живели Срби“.

Покрајински завод за издавање уџбеника ангажује ме у оцењивачку комисију за преглед издања завода, у у чијем раду активно учествујем.

Удружење педагога Војводине позива ме да учествујем у раду њихове конференције у Суботици, где сам одржао предавање, а мој рад је објављен у часопису „Просветни преглед“.

На конференцији физичара Србије у Новом Саду учествујем у раду исте, држим предавање из методике наставе, као и демонстрационе вежбе. У зборнику радова конференције објављен је и мој рад.

За резултате мог рада у том периоду добио сам низ друштвених признања, како од друштва МФА , тако и од друштвено политичких организација. Као круна свих признања долази 1986. године признање од Скупштине Социјалистичке Републике  Србије:  ПОВЕЉУ Републичке награде за постигнуте резултате од изузетне вредности у области васпитања и образовања у Социјалистичкој Републици Србији.

На предлог педагошког завода,чији сам био спољни сарадник, уписујем посдипломске студије. Настава се одвијала суботом у Београду. Како крајем осамдесетих година почињу економске потешкоће, нередовни превоз, а и здраствени разлози навели су ме да први пут у живуту одустанем после прве године од посдипломских студија.

Мој приказ  инсерта из моје биографије не би био потпун да не прикажем мој највећи животни успех, а то су моја деца. Ивана је завршила ПМФ у Београду.  Дипломирани математичар, смер статистика и вероватноћа. Татјана је завршила ФОН у Београду, а докторат на Манчестерском универзитету из статистике и први је доктор наука у фамилији Кецојевића пореклом из ПИВЕ.

 У Херцег Новом,                                                                          Милан Спасоја Кецојевић

20.11.2018.

Прилози уз текст (фотографије):

                                                           

                                                      Моја радна књижица

                                                    Републичка награда "25. мај"

                                         Повеља друштва математичара, физичара, астронома

                 
                                               Захвалница за организатора такмичења

                       Текст из часописа "Галаксија" поводом археолошког налазишта у Апатину

                                                        Текст из локалног часописа