Мог оца Спосоја усвојио је стриц Нешко 1917 г. кад му је било свега шест година, а брату му Саву девет година. Стриц је њих двојицу, заједно са својих осморо деце, 1923. године одвео из Пиве за Македонију.
Отац заснива породицу 1932 г. са Милевом, девојачко Вешковић, у
селу Карађорђевац, где је колонизовано још пет породица Кецојевића, стричевића из Пиве: Машанова,
Илијина,Нешова, Јагошева и Спасојева.
Отац и мајка,обоје подрасли без
родитеља,неписмени, али вредни и честити људи, лепо су се скућили. Сазидали су
кућу, подигли винограде који су четрдесетих година почели да дају значајан
приходе па су од свога имања скромно живели а до 1941 године фамилија се
увећала са троје деце. Александар 1934 г. Душанка 1937 г.и Милан 1940 г.
Окупација Македоније од стране Бугара
доводи 1941. г. до протеривања једног дела немакедонског становништва за
Србију. Нешкова, Јагошева и наша породица бивају протеране, те смо се исте
године као избеглице нашли у Лесковцу.
У Лесковцу
смо провели цео рат до 1945.г, а потом се селимо за Војводину где
добијамо колонизацију 1946. у Црвенки,
кућу са окућницом као и девет јутара земље и виноград са озиданим
подрумом.
Отац, од последица рата, тешко се разболео те
је 1951. године морао на операцију у Нови Сад. Тада су се лечење и лекови плаћали,
иако смо били чланови земљорадничке задруге.
Породица се увећала за још два члана, брат
ПЕТАР 1944. г. и сестра МИРЈАНА 1948. г.
Доста се тешко и оскудно живело.
Ја по завршетку основне школе (била је
четворогодишња) радим , кад је год било
посла, у
пољопривредној задрузи.
Кроз казивања мога оца, знам да имам стрица
САВА који живи у Гајтану са петоро деце и да у Гајтану има доста наших
братственика. Причао ми је да је као младић у Гајтан ишао код стрица МИЛИКЕ те
је уз његовог сина ЂОЛА научио да чита и да се потпише. У Македонији су остали да живе Машанове и Илијине породице,
нама после рата није дозвољен повратак у Македонију.
Илијини синови ДРАГИША И МИТО су нас често
посећивали, после су им три сестре дошле да живе у Црвенку. Кроз причу дознајем
да породица ЈАГОША НЕШОВА живе у Бачком
Добром Пољу и да је у истом месту више фамилија наших братственика колонизирано
из Пиве.
Када ми се женио старији брат, тада сам упознао
стрица ЈАГОША и његовог сина ДУШАНА који је тада био матурант гимназије.
Интензивније почињем да радим у задрузи од
своје петнаесте године а од шеснаесте, по завршетку тракторског курса, као
тракториста.
Радозналост о свом пореклу, братству, код мене јача са мојим сазревањем, те у јесен
1957. г. по завршетку радне сезоне одлазим у Бачко Добро Поље у обилазак стрица
ЈАГОША и његове породице.
Приликом те посете упознајем боље
ДУШАНА ЈАГОШЕВОГ, апсолвента на ПМФ, смер математика, ВАСА који је радио
у пољопривредном комбинату, МИТКА који је већ био ожењен и
ЛЕПОСАВУ коју смо са ПРАВОМ звали ЛЕПА.
Поред
Јагошеве фамилије упознајем још четири породице братственика које су се
као што сам већ нагласио колонизирани из Црне Горе односно из Пиве, села
Боричја, места рођења мог ОЦА, и то:
Фамилију пок. ЈОЛА , стрину МИЛОСАВУ са два
сина, жена мелем, пример људске доброте.
Фамилију пок. ГАЛА,стрину ЉУБИЦУ са троје деце
Фамилију бабе ЛИЛЕ са шесторо унучади
Фамилију ЖАРКА И ЉУБА
Сазнајем да у Пиви има још пуно фамилија мојих
братственика и да у Суботици као судија ради ДРАГУТИН БОШКОВ и да школује двоје
братске децу у Суботици.
Пун утисака посете, а по природи радознао,
настављам да се интересујем о нашем братству, те често посећујем Бачко Добро
Поље.
Стрина Милосава поред своје двоје деце
прихватила је и децу ђевера из Пиве, да стичу основно и средње образовање. Код
стрине упознајем ВОЈКУ ВАСКОВУ која је завршавала ОШ.
Током прве половине 1958. г.упознајем још
братственика из Пиве и одушевљен сам њиховом упорношћу за образовањем.
ЗОРИ , стрика Васковој ћерки, обећавам да ћу следеће године доћи у Пиву.
Контакт са мојим братственицима била ми је
инспирација да и сам наставим школовање, те исте године 1958. у јесен уписујем
пети и шести разред о.ш,вечерње одељење.
Пo завршетку летње жетве ,
средином јула 1959. године, крећем у посету постојбине мог оца те јављам стрицу
Васку да ћу их посетити.
Једног лепог јулског дана полазим на пут, вадим
возну карту Црвенка-Никшић , немајући преставу о дужини и трајању пута. Крећем
из Црвенке око 11 часова за Сомбор где преседам за Богојево и хватам воз за Винковце. У вечерњим сатима са
путничким возом за Сарајево у које стижем у јутарњим часовима, на новој
жељезничкој станици. Наставак пута у поподневним сатима из Сарајева са железничке станице уског колосека, и
укрцавам се у воз звани ЋИРА на пут за Никшић. Навикнут на војвођанску равницу,
предео кроз који пролазим планински а
воз на моменте иде брзином пешака и вуку га две локомотиве уз Иван планину, те
се не скидам са прозора чудећи се лепоти предела кроз које пролазимо. Вагони воза били су у унутрашњости од дрвених клупа,
без ознака седишта а у нашем вагону са педесет посто више путника него што је
капацитет вагона, али су се путници међусобно солидарисали уз обиље шала и
интересантних прича путника.
Други дан путовања без сна, а ја не осећам
умор, који је потисла моја радозналост. Док се год видело био сам на прозору и
уживао посматрајући пределе кроз које смо пролазили.
У вагону моју пажњу окупирала је лепа девојка
коју сам посматрао уз дискретну пристојност. Пред зору пролазимо кроз Попово
Поље а ја сам освит дана дочекао из радозналости на прозору вагона. Цик зоре
затиче нас на железничкој станици МИРУШЕ, а на којој је изашла лепа девојка,
коју при изласку из воза обасјавају први сунчеви зраци па стичем утисак да посматрам
ЦЕНТАР ЗЕМАЉСКОГ РАЈА.
У Никшић стижем у касне вечерње сате и ноћим
код кума Косте Радуловића после скоро 60 часова вожње, али још увек не осећам
умор који је потиснут лепотом утисака посматраних предела кроз које сам
пролазио.
Сутрадан треба да кренем аутобусом за Пиву, а
он је полазио у јутарњим часовима исрпед хотела ОНОГОШТ. На жалост нисам могао
отпутовати јер је за Плужине аутобус био пун те сам резервисао карту за
сутрадан.
Четврти дан од почетка путовања аутобусом
крећем за Плужине. У то време пут
Никшић-Плужине био је од туцаоника, сем пар километара асвалта на излазу из
Никшића. На путу, први пут видим да се сено услед лета вози саоницама; у
Војводини су се саонице користиле само у периоду зиме, кад је било снега. Дивио
сам се возачу аутобуса на спретности савлађивања уског пута а нарочито у
обиласку саоница са сеном које се вукла говеда.
На Крстац стижемо око 11 часова те преко
дрвеног моста се упућујем према Боричју, уз савете које сам добио у успутним
кућама. Братственик Благота Кецојевић, кад је дознао да сам се сам упутио за
Боричје, сустигао ме је и посаветовао ме
којим стазама да идем.
За мене који сам се до тада кретао само
војвођанском равницом, све је интересантно а поготово поглед према кањону Пиве
и Пивској планини. Коначно стижем на улазак
у село, где затичем пуно чобана на сталном извору воде, званом Сопот.
Питам децу има ли међу њима Кецојевића, и на моје велико изнанеђење јавише се
више од половине њих, јер нисам имао представу о бројности нашег братства у
Пиви. Одводе ме до братственика Андрије коме сам се представио и објаснио да
сам дошао у посету стрицу Васку. Пошто нисам јавио дан мог доласка у Пиву, а
стрико Васко је са породицом бијо на катуну, обавестио их је да ме очекује и
кад дођем да му јаве. И тада проради ЕХО телефон. Са брда на брдо до Пишћанског
брда где је како ми рекоше ИЗЉЕГО Васко са фамилијом као и брат
му Милета са својом фамилијом. Стиже одговор уз препоруку да се не упућујем сам
на пут до катуна, но да ће они доћи за мене,
а да их ја чекам у њиховој кући (тада се куће нису закључавале).
У
поподневним сатима стиже стрико са ћеркама Жале, Зором и сином Дејаном и
саоницама које су вукла говеда. После срдачног поздрављања кренусмо на катун,
но стриц ми не да да идем пешке уза страну, сматрајући да ми Војвођани нисмо
навикли на такав напор, но да седим на саоницама. Морао сам да послушам али сам
кад год стриц не гледа искакао из саоница и са рођацима ишао пешке, но кад би се стрико осврнуо и видео да идем пешке
грдио је децу да ме то они наговарају.
Коначно после више од четири дана пута стижем
на катун. Сви су љубазни, стрика Васко, стрина Марија и њихово осморо деце, а
сви се од срца труде да ми удовоље, односно укажу пажњу.
На катуну постоји посебна колиба за нас Војвођане, јер нисмо навикли на вуну, па је у истој бела
постељина. Улазим у колибу да се раскомотим и на вешалици која је била доста
високо постављена покушавам да обесим јакну, те сам хтео да станем на камен,
кад брат Дејан повика, не стој на то, није то камен већ мјешина са кајмаком, а
што сам ја први пут тада видио.
Стрина је спремила вечеру, проју од јечменог брашна са младим сиром и кајмаком.
Катун је био на два нивоа, на горњем где се кувало био је сто за којим су
седели стрина и стрико а на доњем нивоу сто са клупама за којим су седела деца,
а у продужетку биле су полице на којима су били карлице за скидање кајмака. За
мене је био постављен посебан сто за којим сам седео.
Вечера је била послужена, стрина и стрико ме
посматрају испод ока, а ја не вечерам.Стрина ми се почела извињавати, јер мисли
да ми се качамак од јечменог брашна не свиђа јер сам се у Војводини навикао на
другачију храну.
Кажем стрини да сам пробао качамак и да ми се
исти свиђа.
„-Па
што Милане не једеш ...
-Јешћу
стрина кад ми дате да седим за столом са осталом децом...
-Мој
Милане, ми смо те одвојили да не останеш гладан , јер они брзо једу па их ти не
би стиза.“ Прешао сам за сто са осталом децом и нису ме више од њих одвајали.
Сутри дан по доласку обилазим и катун стрика
Милете Бошкова. Код
њега пун катун чељади,
стрина Цвијета , баба Мируша, њихово петоро деце, као и четворо деце од браће му из Бачког Доброг
Поља.
Куд год погледам, са катуна, на сваком
пропланку, чобани са овцама,косци, скупљачи сена , село КИПИ од рада. Задивљн
сам њиховом организацијом рада, сваки члан породице био је задужен за неки
посао.За мене је било чудно кошење ливада
са ниском али густом травом а косци, не да косе већ БРИЈУ, а иза њих
откоси пуни траве.
Оба стрица вредни домаћини, сваки са преко сто
оваца,пар крава и коња. Од млека су стрине правиле више врста сирева и кајмак
који су остављале у мешине.
Проблем на катунима је била вода. Сталне воде
било је у локвама, и та вода се је једино користила за појење стоке. Вода за
пиће добијала се из СНИЈЕГА који се чувао по пећинама. Сестра Зорка би ишла по
снијег,који би упртила и донела до катуна и ставила га у дрвено корито где би
се топио и давао воду за пиће и кување.Чобани су овце тек пред смирај дана
догонили, а пре уласка истих у тор, оне су се музле.
У једно лонче од литре насуше снега и намузоше
у њега млијека: „ ево ти Милане пивског сладоледа“, мислим да су га звали ЈАМУЖА.
Следећег
дана посећујем фамилију стричевића Луке, весељак који је био пун прича и
анегдота Пивљана.
Дивим се бројношћу братственика, свака фамилија
са пуно деце а једном братственику - ЈОЈИ, је једанестом детету кумовао
председник државе ТИТО. У селу постоји четворогодишња О.Ш. Домар школе био је
стрика Милета. По причању стричева у Боричју је тада живело око ТРИ СТОТИНЕ
душа.
Тренутно у селу живи око ОСАМДЕСЕТ становника а
школа је без ђака.
Пети дан на катуну, стриц Милета ми предлаже да
одемо до села. Кад смо стигли у село, стрико ме води до једне рушевине куће
коју су Немци запалили за време рата.
Милане сад се налазиш на темељима куће коју је
сазидао твој ЂЕД МИЛАН. Стриц ме пита да ли знам како ми се звао прађед, рекох
му да не знам. Исти ме утеши : „док си овде сазнаћеш“.
„Милане вечерас ћеш спавати код нас на катуну а
ујутро ћеш ПЈЕНИТИ КОТАО.“
Сутри дан у цик зоре буди ме стрико те ме води
код стрине и бабе МИРУШЕ, које су у великом котлу на веригама кувале млеко. Поздравих
се са њима и седнем посматрајући шта раде.
Стрина Цвијета узе тањир и са котла хвата пјену
кашиком, сипа је у тањир и даде ми да једем пјену, која је морам
признати била лошег укуса а који јој је давао пепео и дим ватре.
Размишљам о сврхи пјењења котла кад бака ми
Мируша приђе и поче причати о историји нашег браства уназад 250 година:
„Наша пра прабаба КАНДА са
ђеверима, а преобучена у мушко, свети мужа кога су убили Турци. КАНДА је са три
сина дошла у Пиву, Пирни до. Синови су јој ЈОВО,ЛУКА и ТОМО. Име КАНДИНОГ мужа
незнамо. Ми смо потомци КАНДИНОГ СИНА ЛУКЕ. Лука Кандин имао је три сина
АЋИМА,МИРА и ИЛИЈУ. Наше подбратство води порекло од Мира Лукиног који је имао
пет синова, ИЛИЈУ,БЕЛУ,ЛАЗАРА,ГЛИГОРА и САВА, а да по МИРУ наше подбратство је добило надимак Мировићи. Значи Милане да
твој прађед Лазар и мој свекар САВА су рођена браћа. Твој прађед је Лазар и он је имао два сина: Милана, твог
ђеда и Срдана који је одселио за Гајтан. Већ знаш да твој ђед Милан имао двоје
деце , твог оца Спасоја и стрица Сава који су 1923 године са стричевићем НЕШОМ
одселили за Македонију.“
Други
дан пјењења котла био је допуњен са познавањем осталих братственика. Описала ми
је страдање мог ђеда 1912.год. у балканском рату, његовом рањавању и жељи кад
је схватио да му нема лека, да умре у БОРИЧЈУ, те га је брат од стрица БОШКО,
да би му испунио последњу жељу, упртио и носио по снежним наносима до Андрјевице
где га је у шуми сахранио.
Од баке Мируше имао сам и критике. Наиме, у то
време су биле модерне сомотне панталоне такозване звонцаре, а на џепу су имали
рекламни знак ЛУЛУ. „Милане, ми смо имали рођака који је био у Америку и кад се
вратио из Америке пушио је лулу, па су нас Мировиће погрдно називали Лулаџије,
па су у задње време то заборавили али ћеш их ти сад на то подсетити. „
После дводневног пјењења котла схватио сам сврху
истог.
Морам овде напоменути специфичност црногорског
народа да по удаји наше девојке уласком у ново братство прихватају исто као
своје и све чине да исто ојача, и да то братство живи у слози и благостању јер јаком братству осигуран је опстанак и њиховог
потомства.
Таква
ХЕРОИНА дошла је у наше браство из браства ДАКИЋА, наша бака МИРУША
удата за БОШКА САВИНА и са њим је изродила десеторо деце, осам синова и две
ћерке. По природи изузетно паметна, са изванредном меморијом, била је жива
енциклопедија.
Имао са част и срећу да са том умном старицом
проведем два дана уз котао, што је на
мене оставило позитиван и неизбрисив траг.
Прикупљајући библиографску и архивску грађу,
допунио сам моја сазнања о историјату мога братства, те се моје братство као
ретко које може похвалити да зна своје порекло уназад скоро песто година.
Мој најстарији познати предак је рођен првом
половином 17. века у Бањанима, Петровићи, који је имао четири сина, сви чувени
Требињски хајдуци. Звао се Дамјан, и исти је умро у селу Мојдеж код Херцег
Новог, почетком 18 века.
Његов најстарији син ШЋЕПАН, који се по архивама
прозива титулом војводе, ожењен је КАНДОМ са којом има три сина, ЈОВАНА, ЛУКУ и
ТОМУ. Канда из Бањана са синовима бежи у Пиву, у Пирни До.
Мој предак је ЛУКА ШЋЕПАНОВ и КАНДИН, КОЈИ ЈЕ ДРУГОМ ПОЛОВИНОМ 18. ВЕКА УМРО У
ПИРНОМ ДОЛУ
ЛУКА ШЋЕПАНОВ ИМА ТРИ СИНА: АЋИМА, МИРА и ИЛИЈУ
Мој следећи предак је МИРО ЛУКИН
МИРО ЛУКИН има пет синова: ИЛИЈУ, БЕЛА, ЛАЗАРА,
ГЛИГОРА и САВА
Мој следећи предак је ЛАЗАР МИРОВ
ЛАЗАР МИРОВ је имао два сина: МИЛАНА И СРДАНА
Мој следећи предак је МИЛАН ЛАЗАРЕВ
МИЛАН ЛАЗАРЕВ имао је два сина САВА и СПАСОЈА
Мој следећи предак, а и мој отац, је СПАСОЈЕ
МИЛАНОВ
СПАСОЈЕ МИЛАНОВ ИМА ПЕТОРО ДЕЦЕ:
АЛЕКСАНДРА, ДУШАНКУ, МИЛАНА, ПЕТРА и МИРЈАНУ
