Bibliografija za dva prethodna posta

BIBLIOGRAFIJA

Boka 9, Zbornik radova iz nauke, kulture i umetnosti, Herceg Novi 1977.godine

Komar, G. Ž., 2011. Hercegnovski Ćirilični Popisi 1750-1826, Herceg-Novi

Komar, G. Ž., 2012. Prilozi Istoriji Svakodnevnog Života na Tromeđi Dubrovnika, Trebinja i Novog 1395-1795, Ćirilična dokumenta Dubrovačkog arhiva

Komar, G. Ž., 2010. Prilozi Istoriji Svakodnevnog Života na Tromeđi Dubrovnika, Trebinja i Novog 1504-1795, Ćirilična dokumenta Dubrovačkog arhiva

Milošević, M., 1988. Hajduci u Boka Kotorskoj 1648-1718. Crnogorska Akademija nauka i umetnosti.

Mišeljić, V., 2003. Miruše: Selo Koga Više Nema

Pejović M. C., 1978. Jedno Naselje Hercegnovske Opštine u XVIII veku, Mojdež po dokumentima Arhive Hergec-Novog

Popović, T. K., 1924. Herceg-Novi, Istorijske Beleške, Knjiga Prva 1382-1797,  “Orjena” drustva za poljepšanje I unapredjenje Herceg-Novoga i okoline mu

Šabović, Z. Dj., 2007.  Mojdež-Prilozi za hroniku sela i rodoslovlje, Beograd

Tomić S., 2000. Drobnjak ~ Piva ~ Banjani, CID, Podgorica

Cvijić J., 1913. Naselja srpskih zemalja, knjiga IX, Beograd

Damjanovi potomci u Pivi

Već sam napomenuo da se Kanda 1701. godine trajno naselila u Pirni Dol sa sinovima Jovanom, Lukom i Tomom. Jovan je imao tri sina: Šćepana, Marka i Iliju. Luka je takođe imao tri sina: Aćima, Mira i Iliju, a Toma je imao dva sina: Jakova i Spasoja. Ovde možemo konstantovati da je Jovan dao ime svog pokojnog oca Šćepana jednom od sinova.

Obren Blagojević u svojoj knjizi Piva daje podatke da je Kanda imala tri sina Jovana, Ostoju i Tomu. Medjutim po predanjima naših Kecojevića i zapisa Petra i Dragiše Kecojevića uzimam podatak da je srednjem sinu ime bilo Luka, jer kasnije kroz potomke Šćepanovih i Kandinih sinova srećemo često ime Luka.  Obren navodi da u Pirinom Dolu žive potomci Kande, medjutim znamo da u Boričju žive Kecojevići koji nisu Kandini potomci i zovu se Džolići. Džolići su takodje Damjanovi potomci od sina Nikole, vojvode serdara. Nikola je, kao što je već navedeno, imao pet sinova i jednu ćerku. Nikolin sin Vuko 1720. godine napušta Mletačku republiku i naseljava se u Tursku – Hercegovinu – Pivu posle 19 godina nakon Kandinog dolaska. Oblast Boričja gde se nalaze katuni Džolića zove se Vukodol, a takodje kod njih često srećemo ime Nikola. Možemo zaključiti da su svi Kecojevići iz Pive potomci Damjana koji se rodio u prvoj polvini XVII veka u Banjanima, a umro početkom XVIII veka u Mojdežu, Herceg-Novi.

Kecojevići sa planine Pive su ugledni ljudi i domaćini i to je bratsvo davalo plemenske kapetane (Vuk Karadžić, Zapis iz Crne Gore). Među njima je i plemenski kapetan Ivan Kecojević, jedan od vođa ustanika za oslobođenje od Turaka, a pri sjedinjenju sa Crnom Gorom. Bio je najvisočiji čovek Kraljevine Crne Gore.

Kecojevići iz Pive su se raseljavali krajem XIX i prvom polovimom XX veka širom bivše Jugoslavije, a najviše u Srbiju (od Koršumlije do Čačka, a naročito u Gajtanu), Kosovo, Makedoniju i Bosnu. Najviše Damjanovih potomaka danas živi u Srbiji, tako da Kecojevića ima više u Srbiji nego u Crnoj Gori. U posedu sam molbi Kecojevića kneževini Crnoj Gori za dobijanje pasoša radi iseljenja Kecojevića iz Pive, Rudina i Banjana.

1879. – iz Pive iseljeno sedam familija

1884. – iz Pive za BiH iseljene dve familije

1887. – iz Pive za BiH iseljene četiri familije

1888. – iz Oputnjih Rudina, Crkvica i Pive iseljene tri familije

1889. – iz Pive za Hercegovinu iseljeno sedam familija

1891. – iz Pive za Hercegovinu iseljeno devet familija

1892. – iz Pive za BiH iseljeno tri familije. Iz Oputnjih Rudina za Boku i Dalmaciju iseljena je jedna familija. Iz Pive za Srbiju iseljene četiri familije

1904. – iz Pive za Srbiju iselila se jedna familija, a za Ameriku Mašan, Boško, Grujica, Milosav, Milisav

1905. – iz Pive za Srbiju seli Srdan, stric moga oca, a za Bosnu Šćepan

Jedan od četvorice Damjanovih sinova 1701. godine beži u Nevesinje i menja prezime u Voj(i)čić. O njima se može dosta saznati, ako na FaceBook-u kliknemo na profil Vitomira Vojčića. Isti su zadržali slavu Jovan Dan i prislavu Veliku Gospu. Za svaku pohvalu je upornost Vitomira, da medicinskim putem, analizom DNK, poredi svoj DNK sa DNKom Dragana Blagovim Kecojevića iz Banjana, a koja naliza potvrdjuje da potiču od istog pretka. Damjanov četvrti sin ostaje da živi u Banjanima, a menja prezime u Ivanišević, odnosno Vasiljević (Tomić, st. 393, 2000).

 Po podacima koje mi je dao Dragiša Ilija Kecojević, na dan 13. juna 2007. godine, bilo je živih 266 Kecojevića poreklom iz Pirnog Dola (Boričja) – Piva.

Najstariji Kecojević, na današnji dan, je Dragiša Ilijin Kecojević, rođen 15.10.1924. godine, a kome dugujem dužno poštovanje, jer me isti uputio kako koristiti arhivsku i bibliografsku građu.

Damjan Kecojević i njegovi potomci

Bratstvo Kecojevića koje po predanju vode poreklo od Vojvode Tripka, kao i mnoga druga bratstva, doselili su se u Banjanje posle Kosovskog boja. Prvi pisani dokument o bratstvu Kecojevića mogu se naći u arhivima Mletačke i Dubrovačke republike (Kotor, Herceg Novi, Dubrovnik).

Na osnovu ahivske dokumentacije koji su koristili i naveli mnogi autori istorijske gradje, može se zaključiti da je u Banjanima (Petrovići), živeo Damjan Kecojević sa četiri sina i svi su bili čuveni hajduci.

Prvi pisani dokument o njima nalazi se u knjizi Miloša Miloševića “Hajduci u Boki Kotorskoj 1648-1718” u izdanju Crnogorske Akademije nauka i umetnosti, objavljenoj 1988. godine.  U ovoj knjizi na stranicama 566 i 567 prvi put se spominje Stjepan (Šćepan) Kecojević 1691. godine.  Povod za ovo pominjanje su dva dopisa vojvode Matije i kneževa iz Pive Mletačkim vlastima.

Hajduci iz Hercegovine (trebinjski hajduci) svi su bili u službi Mletačke republike za to dobijali godišnju nadoknadu, a što se može zaključiti iz sledećeg: “Hercnovski privadur u pismu guvernera Burovića legalizuje hajdučki plen stoke Dubrovačkih podanika na Mletačkoj teritoriji i odredjuje da se podeli svim učesnicima uračunavši i žene Trebinja, traži da se pošalje četiri vola i nekoliko sitne stoke u vojnu bolnicu.”. Privadur ovašćuje hajduke da povremeno nadziru Mletačku teritoriju (Milošević, st. 646, 1988). Takodje se vidi da se na Trebinjske i Grahovske hajduke žale Pivljani i Drobnjaci, a žale se na njih Mletačkim vlastima, a ne Turskim čiju su državljani (Milošević, st. 560-561, 1988).

Ime Damjanovog sina Nikole prvi put se spominje 15-Oktobra-1693 u dopisu rektora I savetnika Dubrovačke republike. U pismu vanrednom privaduru, gde se žale na 53 hajduka i njihovog vodju Nikolu Kecojevića (Milošević, st. 629, 1988). U istom spisu nalazimo na Italijanskom ime i prezime Nicola Chezzoevich. U spisima se nalazi ime njihovog oca Damjana (Nikola Damjana Kecojevića). Od druga dva sina nema podataka o imenima samo se zna da su bili čuveni hajduci (Šabović, st. 617, 2007).

U ratu Mletaka sa Turcima oko Ulcinja učestvovali su i trebinjski hajduci i bilo je dosta ranjenih koji su galijom dovedeni u Herceg Novi. Među njima navode vojvodu Šćepana Kecojevića 25-Avgusta-1696 (Komar, st 217, 2012).

U povratku u Banjanje pretpostavlja se da su Šćepana ranjenog uhvatili Turci i pogubili i daljim spisima on se više ne pominje. Nikola kao hajduk spominje se u dopisu od 01-Februara-1700, kao i dopisu vojvode Milenka Bojavića vanrednom privaduru 14-Jula-1700. Već 22-Oktobra-1700 Nikola se spominje sa titulom vojvoda, što se vidi iz dopisa vojvoda iz Trebinja, Ljubomira i Zubaca vanrednom privaduru Bartolu Moru (Milošević, st. 711-712, 1988). U dopisu glavara drobnjaka iz 1700god. piše Nikola vojvoda Kecojević, kao i u dopisu Milenka Baovića pukovniku Jovanu Dupilu “Pak poslah po mom čoveku vojvodi Nikoli Kecojeviću” (Milošević, st. 715 i 7017, 1988).

Šćepan, koga su ubili Turci, bio je oženjen Kandom koja je ostala udovica sa tri sina.  Ista moli devere da ne svete Šćepana dok joj nejač ne ojača.  U toku 1701. god. Kanda preobučena u muško sa deverima sveti muža i sa tri sina beži u Pivsku planinu (Pirni Dol), gde su inače bili katuni Kecojevića iz Banjana.

Nikola, sa ocem Damjanom, beži u Mletačku republiku, i sa familijom doseljava u Herceg Novi, u selo Mojdež, 19. jula 1701. godine, po uvažavanju molbe za useljenje u Mletačku republiku od strane Alvizu Močenigua (Šabanović, str.617, 2007.god. i Popović, str.139-140, 1924.god.). Druga dva brata menjaju prezime plašeći se krvne osvete. Jedan od njih ostaje u Banjanima i uzima prezime Ivanišević, odosno Vasiljević. Drugi sin beži u Nevesinje gde menja prezime u Voj(i)čić (Šabanović, st. 617, 2007).

Pošto je Kanda bila preobučena u muško, u nju Turci nisu sumnjali, pa nije menjala prezime, kao ni Nikola koji je sa ocem Damjanom i familijom prebego u Mletke. Druga dva brata ostala su da žive u Turskoj, pa su morali menjati prezimena da bi zavarali trag. Isti su zadržali slavu Jovan Dan i prislavu Veliku Gospoju .

Nikola Damjanov kao vojvoda hajdučki, bio je usko povezan sa Mlecima, tako da po doseljenju u Mletke stupa u njihovu službu kao Serdar.

Popis stanovništva iz 1702. god., poreznih obaveznika sela, od strane Mletaka na italijanskom jeziku na ime Nikolinog oca Damjana sa šest duša (Damian Checevich) (Crnić-Pejović, st. 37, 1978).

U svom seperatu Marija Crnić – Pejović “Mojdež po dokumentima arhiva Herceg Novog” navodi “Centralna i najznačajnija ličnost prve polovine XVIII vijeka u Mojdežu je Serdar nikola Keco(j)ević. Serdar Nikola Kecojević nije vršio samo poslove vezane za selo Mojdež nego i šire, ne samo za svoje funkcije već i zbog samog položaja njegovog sela koje se nalazilo na granici Mletačke republike i Otomanskog Carstva.”

U jesen 1701 godine Serdar Nikola se obavezao da će formirati pogranične čete. U to doba, kao stari Trbinjac, poznavalac prilika u Hercegovini, a kao pouzdani podanik Mletačke Republike zadužio je Mletačku vlast, na kontu čega je dobjao velika imanja.

Dužnost Serdara, Nikola je obavljao veoma dugo, njegova je dužnost bila da po dobijenom oglasu ili naredbi privadura iste razglašava po celoj Dračevici.  U pismu novskog serdara Nikole Kecojevića privaduru otkriva se da Kecojevićev kurir ima brata u manastiru, najverovatnije Savinskom, rođak Mitra Đurasovića is Kumbora koji živi u Dubrovniku. Kurirov rođak umro je pred Dubrovnikom i govori o sanitarnim merama. U drugom pismo serdara Nikole privaduru kojim ga “između redova” obaveštava o nekoj poverljivoj misiji u okolini Dubrovnika i govori o nekoj epidemiji u Trebinju, ali i kućama na teritoriji Dračevice koje su u karantinu (Komar, st. 722 I 723, 2012).  

Serdar Nikola je pored vojnih dužnosti vršio i civilne, pa se isti navodi u ulozi kapetana suda “nota od kapetana i sudja i kanzelara od komunitadi od Tople deržave Novske koisu bili I kade koi postavlat, redom kako niže

No3

 30. decembra po grčaski 1723

Nikola Kecojević Kap.

Oraško Bananin Sudija

Tomo Markov Sudija

Lazo Koćetanović Sudija

Savica Radmilović Sudija

Jovo Žarković Vice Kan od Fedi”

(Crnić-Pejović, st. 383, 1977).

Topljani su, kao i Dubrovčani Turke, darivali privadure i puno niže Mletačke zvaničnike, čak u prvim mandatima komunikadi Jovana Burovića. Za vreme kapetanske dužnosti Nikole Damjanovog Kecojevića, serdara, (1723) opština je platila troškove za donošenje vintuša za dar u nizu koraka. Privadure su kao i paše darivali o Božiću (Komar, st. 48, 2010).         

Nikola je imao šestoro dece, sinove: Jovana, Filipa, Gligora, Vuka i Jefta i ćerku Kandu. Serdar Nikola u znak poštovanja prema snaji Kandi dao je ime svojoj ćerki Kanda. Četiri njegova sina ostala su da žive u Herceg Novom kao ugledni ljudi. Sin Jovan mu je imenovan za kapetana 24. jula 1715. god. Generalni privadur mu je dodelio zemlje u Sutorini, Mokrinama, Mojdežu i planini Dobroštici (Šabović, st. 620, 2007). Sin Vuko se 1720. god. vratio u Tursku, tačnije u Pivu, u Pirni Dol kod strine Kande, te Pirni Dol (Boričje) naseljavaju Kecojevići potomci Damjana i njegova dva sina: Stjepana (Šćepan Kandin muž) i Nikole (sin Vuko).

U istorijskom arhivu Kotora, pod rednim brojem 517 list. 1068/1 od 30.08.1749. god. navodi se da se serdar Nikola Kecojević zakaluđerio i uzeo ime Vasirion.

Nikola je iste1749.  godine i umro.

Na žalost, u Mojdežu više nema Damjanovih potomaka od sina Nikole, a bili su jedno vreme medju brojnijim stanovništvom, pa ćemo dati podatke o popisu stanovništva od 1751-1789 godine.

1751 – Filip Kecojević: 16 duša.

1758 - Filip Kecojević: 9 duša; Gligo Kecojević: 8 duša.

1763 - Filip Kecojević: 4 duše; Gligo Kecojević: 9 duša; Jefto Kecojević: 6 duša.

1771 - Filip Kecojević: 6 duša; Rade Kecojević: 8 duša; Jefto Kecojević: 5 duša.

1772 - Rade Kecojević: 7 duša; Filip Kecojević: 6 duša; Jefto Kecojević: 5 duša.

1789 – Rade Kecojević: 8 duša; Marko Kecojević: 6 duša; Jovo Kecojević: 3 duše.

(Boka 9, Milović, str.235-247, 1977)

Kecojevići iz Mojdeža selili su se za Ameriku i Rusiju, kao i u ostalim delovima Balkana. Zadnja familija koja je živela u Mojdežu je Gliga Gavrilovog pomorca, tutora crkve Svetog Beznesenja Hristovog Svetog Spasa (18.07.1845. – 19.04.1925.).

Leso Gavrilov, pomorac, bio je odselio za Vrnjačku Banju, a Vasa Nikolin je otišao u Ameriku i po povratku je kupio imanje na Podima. Vasu su na groblju u Podima, u znak zahvalnosti, spomenik podigli drugovi iz Amerike koje je on tamo obilato pomagao. Nikolin potomak iz Amerike, čiji su preci otišli za Ameriku krajem XVIII veka, stupio je u kontak sa mojom porodicom, a jedina informacija koju je znao bila je da su njegovi preci iz okoline Herceg Novog i da su se nekad prezivali Kecojević. Leso, pomorac iz Mojdeža,  ostavio im je smrtovnicu Gavrila Kecojevića od 1908. godine. Prezime u Americi do 1858.  bilo im je Kasović, a od 1858. Kezović, da bi od 1909. se vratili na prezime Kasović. Sa njihovim potomkom Kevinom Kasovićem uspostavljen je kontakt 2016. godine.